Po obichaju nemam puno vremena skoro ni za shta sem za izvrshavanje mnogobrojnih obaveza.. Tako je i ovog nedeljnog popodneva - sedim za svojim radnim stolom, sa slushkama na ushima i radim matematiku (spremam se polako za januar).. (Mozda je neko do sad primetio vec kako ja zapravo skoro sve volim da radim uz muziku, jer mi je ona u stvari nepresushni izvor energije na koji ja dolazim sa zdencem i tako utoljavam zedj i nekako uvek sakupljam snagu da idem dalje)...
I eto, pre par minuta dirnu me jedna pesma - po meni jedna od najlepshih pesama pop muzike modernijeg doba - tako meka i lepa i tako puno necheg nevinog, a opet tako ogromnog - ljubavi!
Zato vam danas eto, sasvim iznenada, pushtam upravo tu pesmu u nadi da cu vas podsetiti na one prave vrednosti i da cete bash zbog nje poljubiti osobu koju volite i da cete samim tim biti srecniji..

A vi svi imate jedan kiss od mene koja ode da nastavi sa matematikom.. :))

Ima ljudi pored kojih prolazimo godinama i ne primetimo ih - kao i da ne postoje.. A ima i onih drugih - dovoljno je da ih vidimo samo jednom i ostaju nam zarezani u secanju zauvek..
Jedan od takvih koji ne ishchezavaju lako si upravo ti. Ne prestajem da mislim o tebi i da ti se secam lika, pogleda, boje tvoga glasa.. Chesto tako stanem na prozor, zagledana u daljinu - prizivam te i pitam se da li cu te ikad vishe sresti? Ili su nam se putevi zauvek razishli? Prizeljkujem da ipak nije tako.. Prizeljkujem da se i ti secash mene.. Zelim da i ti zelish...
Pokushavam da spremim sebe na to da je tvoje "Vidimo se" na rastanku bilo samo kurtoazno recheno i da ono ne znachi i stvarnu zelju da se to desi.. Moram da budem spremna da je tako, ali ujedno me upravo to drzi u nadi da cemo se mozda vec sutra sresti..
I kada bih te srela ne znam ni sama shta bih. Mislim da jednostavno zelim da saznam ko si i da li si zaista dobar kao shto izgledash ili tako dobri ipak ne postoje.. Ne znam..
Ali znam da mi iz glave od tog susreta ne izbija jedna pesma koju evo pushtam i tebi.. Mozda cesh prepoznati ko je autor ovih redaka, a mozda se samo uzalud nadam.
A mozda sam te ipak samo sanjala? Ko zna.. Ko zna...

All of my life, where have you been?
I wonder if I'll ever see you again?....

Ova godina je do sada bila i vishe nego zanimljiva (a kako i ne bi kad sam odmah na Novu Godinu slomila nogu :D). Izmedju ostalog, sasvim sluchajno, u sharenu bashtu muzichkih umetnika koje rado slusham ushla su neka nova lica i zbog toga sam jako srecna. Jedna od njih je nekada veoma popularna, sada skoro potpuno zaboravljena Etta James i ja evo prosto osecam duznost da poneki red posvetim upravo njoj.

Na njenu muziku naishla sam sasvim sluchajno (kao shto verujem da nam i inache svima one najbolje stvari u zivot ulaze sasvim sluchajno).

Prva pesma koja me je naterala da skinem nekoliko njenih albuma sa interneta bila je At last.

Dok sam slushala meni nove pesme jedne od kraljica soula otishla sam na google u zelji da saznam shto vishe o zeni sa ovako fantastichnim glasom potpuno nepravedno zapostavljenom.
Saznala sam da joj je pravo ime Jamesetta Hawkins, rodjena je u zimu 1938. godine i najpopularnija je bila pedesetih i shezdesetih godina proshlog veka. U muziku je ushla veoma rano i jedan od njenih najvecih hitova je upravo pesma pomocu koje sam je i otkrila. Dobila je mnogobrojne nagrade i njen glas svrstava se rame uz rame sa Billie Holiday, Nina Simone, Aretha Franklin i drugih legendarnih pevachica tog muzichkog pravca.
Ima josh nekoliko pesama koje bih ovde istakla (iako su me u principu sve njene pesme odushevile) i jedna od tih pesama je I'd rather go blind zbog koje sam ne jednom pustila i suzu, onako krishom..

Something told me it was over
when I saw you and her talking,
Something deep down in my soul said, ´Cry Girl´,
when I saw you and that girl, walking out.

Koliko li se puta u zivotu chovek rastane od dragih ljudi? Ne mislim pri tome naravno na one uobichajene rastanke od ljudi koje cemo vec za sat vremena ponovo videti, nego na one bolne, tuzne - kao kada recimo polazite na duzi put i vashi roditelji ostanu na peronu mashuci vam i onda kada se autobus vishe i ne vidi.. Ili kada neko vam drag isto tako odlazi nekud odakle se nece u skorije vreme vratiti (ili nikada vishe).. Ili kada raskidate sa nekim ko vam je bio drag.. Ili recimo kao kada shvatite da neko koga ste smatrali prijateljem to sigurno nije i iako se fizichki ne rastajete sa njim, ono drugo mozda i vishe boli..
I posle toliko tuznih rastanaka zapitam se - moze li oprashtanje da bude bezbolno? Mogu li se izbeci suze (pa makar i one skrivene)? Moze li se izbeci onaj tuzni pogled koji nam se useli u ochi i ne izlazi nekad i mesecima? Postoji li ikakva shansa da se bar smanji patnja?
Trazeci taj odgovor naidjem na pesmu koju vam vecheras pushtam.
Prvi put kada sam imala priliku da saslusham rechi ove pesme suze su same potekle - putovala sam za prestonicu, slushala mp3 u busu.. tuzne note krenule da prichaju svoju prichu. ponavljala sam pesmu bezbroj puta.
Shvatila sam da lakog rastanka nema - postoje samo ljudi koji umeju dobro da glume, ali kada se rastajemo od drage osobe onda ne moze da bude svejedno.
Ali ja eto, nikad to nisam znala da odglumim..
A vi?